О нама

Негде су то шатои и винске куће, у околини Неготина – пимнице, негде винарије и вински подруми, а на Косову и Метохији – винице, посебно грађени делови куће намењени искључиво за прераду грожђа и чување вина.
Једна таква виница – “Виница Петровић” из Велике Хоче, налази се у поседу Срђана Петровића, представника шесте генерације из породице Петровић која се бави производњом грожђа и вина. Да то није само прича, сведочи турска тапија из 1909. године коју је потписао лично султан Мехмед V Решад, који породици Петровић признаје право приватне својине и бављења производњом вина и ракије.

У југоисточном делу Метохијске котлине у Подримљу, на благим падинама планине Милановац из које извираше тада, као и сада, јак крашки извор, пре десетину векова настала је Голема Оча, касније Велика Хоча, древно и од тајни саткано село, село винограда.

Први сачувани писани документ у коме се Велика Хоча спомиње, је даровно писмо Стефана Немање из XII века, у коме он манастиру Хиландару дарује Велику Хочу са неколико околних села. Као Хиландарски метох, Велика Хоча се убрзано развијала а насеље се ширило и прерасло у снажан трговачки, духовни и занатски центар средњовековне Србије. Изврстан географски положај и повољан састав земљишта, као и близина средњовековне магистрале Призрен-Рас утицало је на формирање винограда на великим површинама у Подримљу. Извозило се вино, мед, восак, вуна, млечни производи. Њен развој је условио стицање великог броја људи. У доба њеног највећег успона, Велика Хоча је бројала 40 до 50 хиљада становника, постојало је 24 цркви и један манастир а њени тргови су врвили од света. Своје винограде су ту такође подигли и други манастири попут Дечана, Девича, Марка Коришког, као и богатији појединци а затим и своје винице, конаке и летњиковце. Легенда каже да је од Велике Хоче до царског града Призрена ишао виновод а да је мачка преко кровова из Велике Хоче стизала до Призрена.